Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! Gazite tihim hodom!

Ostrvo Krf. Utočište srpske vojske i celog srpskog državnog aparata tokom Prvog svetskog rata…

Pošto podrazumevam da znate po čemu je ostrvo Krf bitno i kakva je njegova veza sa Srbijom, nastavljam priču na ostrvu Vido. Vido je ostrvce nedaleko od grada Krf, udaljeno samo nekoliko stotina metara i do njega se može stići samo brodićem.

Sa tvrđave grada Krf pruža se odličan pogled na ostrvce Vido:

Na njemu se nalazila bolnica za srpske vojnike koji su došli na Krf posle prelaska preko Albanije. Veliki broj srpskih ratnika je sahranjen u moru kraj ostrva, u “plavoj grobnici”.Tokom tridesetih godina XX veka na ostrvu je dovršena izgradnja mauzoleja u kome su zapisana imena onih koji su tu izdahnuli, a čija su imena bila znana.

Vido je bio međustanica između života i smrti. Malo njih je odvedeno na Vido i vratilo se odatle…

Na ostrvo Vido prve su došle 21. januara 1916. moravska, pirotska i čačanska vojna bolnica. Uskoro je stiglo još nekoliko hiljada na smrt iscrpljenih i bolesnih mladića-regruta. Prvih dana umiralo je dnevno i do 300 vojnika. U prvo vreme sahranjivani su na kamenoj obali ostrva , a kasnije kada to više nije bilo moguće, čamcima su prevoženi i potapani u vode Jonskog mora. Smatra se da je na ostrvu Vidu i u Plavoj grobnici, kao i na 27 vojničkih grobalja na Krfu sahranjeno oko deset hiljada srpskih vojnika i regruta.

Iza mene je Plava Grobnica, dok je tekst poznate pesme napisan na ploči.

Marko Antonije + Kleopatra = Nikopolis.

Pa…možda ne baš tako jednostavna formula…ali na to se svodi.

Svi znamo priču o Cezaru i Kleopatri…pa onda ide priča o Marku Antoniju i Kleopatri…

Da priča baš i nema neki “happy end” (bar za Marka i Kleo) pobrinuo se jedan od najvećih imperatora u rimskoj istoriji – Oktavijan. Sve je bilo super između Marka i Oktavijana dok se Marko nije zaljubio u Kleo i zaboravio obećani brak sa Oktavijanovom sestrom. Naravno, epilog može biti samo bitka između njih dvojice…

Sigurno se većina vas seća scene kada Ričard Barton umire na rukama Elizabet Tejlor…Naravno, pričam o filmskom ostvarenju “Cleopatra” iz 1963. godine. E, pa on umire jer je izgubio odlučujuću bitku protiv Oktavijana kod Akcijuma…Svi brodovi su mu bili potopljeni iako je pre toga sanjao da će iz bitke izaći kao pobednik…Na njegovu nesreću, to je i ostao samo san, a nama je iz te bitke ostao predivan grad Nikopolis (Nicopolis) – Grad Pobede. Utvrđenje Akcijum se nalazi u zalivu Preveze i sačuvano je i danas.

Mada, ono što je mnogo bolje očuvano i neuporedivo veće od Akcijuma je antički grad Nikopolis. Nekada je obuhvatao celo poluostrvo i zaliv Preveze i bio je jedan od najlepših gradova tog vremena. Kako i ne bi, kada ga je podigao i radove nadgledao sam Oktavijan i to u čast svoje velike pobede nad Markom Antonijem i Kleopatrom.

Ovako izgleda Foro Romano u Nikopolisu tj. Rimski Forum:

Zabranjen prolaz…tja…jeste, a ja sam prešao 1200km i došao tu da bi me sada neka tabla zaustavila…

Na vrhu brda u Nikopolisu bio je centar drevnog grada. A u centru, simbol pobede – katarke sa potopljenih Antonijevih brodova. Naravno, posle više od 2000 godina katarke su istrulele i ostali su samo kameni nosači i natpis koji govori o pobedi. Svi prepoznajemo dobro znanu reč “Vici”.

Stiks…Aheron…Had…Ahil…Marko…

Zanima li vas kako izgleda sveta reka Aheron (Acheron)? Mene jeste. Ne treba trošiti reči o reci koja je ulazila u podzemni svet…Danas Aheron, nekada Stiks. Po legendi, ova reka snosi krivicu što je Ahil bio nepobediv…dobro…skoro nepobediv. Majka ga je kupala baš u ovoj reci ali ga, kao što znate, nije okupala baš celog.

Do reke se može stići na 2 načina, asfaltiranim putem do obližnjeg mesta pa kolskim putem preći određenu deonicu…A može i onim zanimljivim – morem. Aheron se uliva u Jonsko more, tako da je moguće u njega uploviti brodićem…

Na žalost, nismo videli ni Flegiju, ni splav, ni duše mrtvih…samo običnu reku. Doduše, prljavu reku…jako prljavu reku.

Autor ovog teksta ne bi bio to što jeste da nije poželeo da se okupa u reci Stiks. Pa, napolju je bilo 42C, zašto bi se i plašio? Duhova nema, postoji samo jedan mali problem…temperatura vode na izvoru je izmedju 7 i 8 stepeni po Celzijusovoj skali. S’obzirom na to da je ostalo još mnogo mesta koje treba obići kao i to da pomisao na hipotermiju baš i nije najlepša, autor ovog teksta se odlučio da je ipak dovoljno da umoči samo stopalo…

Da se Ahil toga setio, ko zna kako bi se cela priča sa njim i Parisom završila…